Nije tajna da centralne banke širom sveta kupuju investiciono zlato. U prva tri meseca ove godine, centralne banke su kupile ukupno 228 tona, što je najviše ikada viđeno u prvom tromesečju. Ovo je nastavak rekordne 2022. godine. Tokom te godine 1.136 tona zlata u vrednosti od oko 70 milijardi dolara je dodato u rezerve banaka. U poređenju sa 450 tona kupljenih tokom 2021. godine, to predstavlja neverovatnih 152% porasta na godišnjem nivou.
Tempo i doslednost, kojim centralne banke sada akumuliraju zlato, su bez presedana. Ali nedavni transakcijski trend, posebno u proteklih 30 godina, ilustruje dramatičnu promenu u zvaničnom stavu prema zlatu. Početkom 1990-tih i 2000-tih, centralne banke su kontinuirano rasprodavale zlato jer je snažan ekonomski rast tokom tog vremena smanjivao interes za poluge zlata.
Zatim je došla finansijska kriza 2007-08, koja je pokrenula kompletan preokret u stavu banaka prema zlatu. Od 2010. godine pa nadalje, centralne banke su neto kupci na godišnjem nivou. Oko 80% centralnih banaka trenutno drži investiciono zlato kao deo svojih međunarodnih rezervi.
Zašto kupuju zlato
Centralne banke vole zlato jer se od ovog metala očekuje da zadrži svoju vrednost kroz turbulentna vremena. Za razliku od valuta i obveznica, zlato se ne oslanja ni na jednog izdavaoca ili vladu. Takođe ono omogućava centralnim bankama da se diversifikuju od sredstava kao što su američki trezori i dolar. Tokom sadašnje najveće finansijske krize, ima smisla praviti zalihe u polugama.
Glavna pokretačka snaga novog talasa kupovine zlata bila su tržišta u nastajanju koja posluju malo drugačije od zapadnih banaka. Njihove ekonomije su pod većim rizikom tokom geopolitičkih borbi.
Dedolarizacija
Stoga ne čudi da su Rusija i Kina najagresivniji kupci zlata u poslednjih nekoliko godina. Na to otpada oko polovine ukupne tonaže kupljene širom sveta u poslednje dve decenije. Iza njih je bila Turska, koja je prošle godine povećala kupovinu na vodećih 148 tona.
Analitičari veruju da je čak i više zlata akumulirano nego što je objavljeno. Obrazloženje za ove kupovine je zaštita od stranih zaplena. Mnoge od ovih banaka žele da drže više poluga kao tampon protiv bilo kakvih sadašnjih ili budućih sankcija.
Zlato kao zaštita od inflacije
Zamislite ovo: za 110 godina od kada su stvorene Federalne rezerve SAD, američki dolar je izgubio 99% svoje kupovne moći. Investiciono zlato je jedva dotakla godišnja inflacija. Inflacija je takođe glavni razlog zašto su zemlje poput Turske, koje su zabeležile rast cena od preko 80%, prošle godine kupovale više zlata.
Ali šta ako svi ovi motivi ne objašnjavaju u potpunosti ubrzanu kupovinu zlata?
Većina preduslova za prethodne kupovine zlata (rizik od finansijskih previranja, inflacije itd.) i dalje postoji. Međutim, obrasci kupovine poslednjih godina pokazuju još jedan motiv.
Zlato za pokrivanje gubitaka
Skloni smo da verujemo da sva ova kupovina zlata ima veze sa ogromnim gubicima koje su centralne banke napravile tokom godina. Oni mogu da iskoriste zlato da im pomogne da se izvuku iz dugova.
Ideja je prilično jednostavna. Ona se vrti oko korišćenja povećane vrednosti zlatnih zaliha banaka za otpis državnih obveznica. Ova praksa bi bila posebno primenljiva na evropske centralne banke. One su akumulirale većinu svojih poluga tokom ere Breton Vudsa kada je zlato bilo procenjeno na mizernih $35 po unci.
Sada kada se zlatom trguje po ceni od oko $2.000 po unci, centralne banke sada poseduju nerealizovane dobitke vredne stotine milijardi dolara. Nemačka je, na primer, kupila svoje investiciono zlato za 8 milijardi evra. Danas te zalihe vrede oko 180 milijardi evra. Te dobitke banke mogu jednostavno da koriste za pokrivanje duga.
Rešenje leži u jednostavnom manevrisanju bilansom stanja.
Manevrisanje bilansom stanja
Verovatno znamo da skoro svaka institucija koristi bilans kako bi vodila evidenciju o svom finansijskom stanju. Centralne banke to svakako rade.
Bilans stanja je podeljen na dva dela: aktiva i pasiva. Aktiva se sastoji od međunarodnih rezervi (zlata i deviza), domaćih državnih obveznica i kredita bankama. Pasiva uključuje monetarnu bazu (rezerve i valutu), domaće obaveze (državni račun) i neto vrednost (kapital).
Ovde je ključno da ukupna imovina uvek mora da bude jednaka ukupnim obavezama da bi računi bili blanasirani (bilans stanja). Dakle, da bi centralna banka otpisala državni dug (obveznice) nešto na strani obaveza takođe mora da bude otpisano. Iako je tehnički moguće da banka može da koristi svoj kapital, to bi ipak teško stvorilo olakšanje. Takođe, poslovanje pod negativnim kapitalom može da ugrozi kredibilitet centralne banke.
Ubacivanje više u monetarnu bazu isto nije opcija. Takvi paketi su doveli do visokih nivoa inflacije.
Ovo nas dovodi do zlata, koje nudi daleko bolju opciju sa njegovim ogromnim nerealizovanim dobicima.
Račun za revalorizaciju zlata
Pošto su poluge jedina međunarodna rezervna imovina koju ne izdaje centralna banka i ne može da se štampa, one nemaju ograničenja za vrednost. Dakle, kada cena zlata raste, kao što je bilo ove godine, vrednost zlata se na strani aktive bilansa stanja povećava. Ali da bi se uravnotežilo povećanje vrednosti zlata, isto povećanje mora da bude zabeležno na strani obaveza. Da bi to uradile, centralne banke koriste ono što se naziva „račun za revalorizaciju zlata“ ili GRA (gold revaluation account), da registruju nerealizovane dobitke.
Na neki način, GRA funkcioniše kao kapital i može da naduva bilans stanja banke jer nema ograničenja. Njegova vrednost je sinhronizovana sa vrednošću zlata. Recimo, ako cene zlata padnu, to bi moglo da potopi bilans jer bi GRA postao negativan i pojeo bi neto vrednost banke.
Zbog toga su računi za revalorizaciju zlata zabranjeni u Evropskoj uniji. Ali kao što znamo, pravila su tu da se menjaju, posebno kada dođe do pritiska tokom rastuće dužničke krize.
Evropske banke revalorizuju zlato?
Iako nijedna centralna banka do sada nije otvoreno govorila o upotrebi ovog računa za pokrivanje sopstvenih gubitaka, to ne znači da im to nije na umu. U evropi se o tome već diskutuje.
Ukratko, ne može biti samo slučajnost da globalne centralne banke kupuju investiciono zlato, sadašnjim tempom, u vreme kada prave značajne gubitke. Dolazi se do zaključka da glavni centralni bankari svakako razmišljaju o revalorizacija zlata, iako to ne mogu javno da kažu.
Ionako, to ne bi bila prva revalorizacija zlata u istoriji. Početkom 1930-ih, na primer, Američka vlada je zahtevala od građana da predaju svoje zlato za $20,67 po unci, a zatim ga je već sledeće godine revalorisala na $35 po unci.
Upravo u poslednjih nekoliko godina, Turska je tražila od svojih građana da prodaju njihovo zlato vladi da bi se pomoglo u podršci opadajućoj turskoj liri. Podsetimo se da je Turska takođe bila najveći neto kupac zlata prošle godine. Ista stvar može da se desi u bilo kojoj državi, pa čak i na globalnom nivou.
Kupujte i vi investiciono zlato.